|
         |
 |
Godinama mi ta želja nije izlazila iz glave. Sačekati jedan oktobar, tamo negde pred mrazeve, kada četinarska šuma cveta gljivama i otići negde u planinu na tri-četiri dana, potrošiti dragoceno vreme samo na gljivarenje i poglede u daljinu. I tako su proticale godine, a ja nikako da skupim kritičnu masu, da prelomim, da odem. Kako nije uputno ići u planinu sam, ispunjenje gljivarskih želja je zavisilo i od društva. Preklapanje slobodnog vremena tri i više gljivara mi se uvek čililo kao nemoguća misija. Kad hoće jedan, ne mogu drugi, kada drugi žele, nešto iskrsne, kada svi hoćemo, niko ne ode i tako u krug. Ipak, ove godine nisam želeo da odustanem, po cenu da idem sam. Naravno, bilo je potrebno odabrati vreme i mesto. |
Vatra u šumi, Ramaria largentii.
|
|
Više puta sam pisao o Goliji kao planini, gljivarskom raju. Poslednjih godina redovno idem tamo porodično ali leti, nikad u oktobru kada gljivama procvetaju livade. Kako imam bazu na Goliji, mesto je bilo određeno. Međutim, vreme ovog oktobra je bilo (i još je) prava vrteška, toplo, pa hladno, pa mraz, suvo pa kišno. Studen početkom oktobra me zabrinu ali ne promeni odluku. Negde polovinom meseca vremenska prognoza predvide jedan blagi vikend, odluka pade, trojica nas odluči, a naposletku dvojica se nađoše na Goliji.
|
Koprenke vole smrekovu šumu, Cortinarius multiformis.
|
|
Kola su poletela prema odredištu, Čačak, Guča, Ivanjica, Golija, stigosmo u jednom dahu. Đole i ja nosimo stvari, korpe, hranu, unosimo u planinsku kuću, našu bazu naredna tri dana. Vreme je kao naslikano. Svestan sam da se ta idilična slika na planini pokvari za pola sata, naročito u oktobru. Sedimo ispred kuće, pijemo kafu i pravimo plan za danas. Onako nepripremljen, nestrpljiv obilazim krug oko baze. Odmah nalećem na ogromnog vrganja, na čistini zatvorenoj mladim smrekama. Kako nam rekoše ovde je protekla tri dana padala strašna kiša, sve je potopila. Vrganj, star umoran, dobrano natopljen vodom težio je sigurno kilogram i po i više. Svakako nisam došao da punim vrganjima korpu ali ovo je dobar znak.
|
Bukovača, a nije na bukvi, Pleurotus dryinus.
|
|
Naš prvi teren, obližnja tresava, šuma smreke na brojnim potocima i mahovini. Retko gde sam u prilici da koračam smrekovom šumom, a ispod mene nepregledni tepih mahovine. Cokula upada u meko, pa u potok, zapinje o oboreno deblo, jednom rečju, tresava. Rastakanje od poslednjih kiša prisutno je na svakom koraku. Zrele gljive su bukvalno rasturene vodom. Na čistini velika muhara, vodom naliven šešir propao niz dršku i leži na stelji. Drška strči kao koplje, još uspravna, katastrofa šta napravi kiša. Nailazim na more trobojne lisičarke (C.tubaeformis), na truloj smreki, na stelji, u mahovini, raste kao trava. Tu je i vatrena sasa. Na nekoliko panjeva mirisna smrekova guba (Gloeophyllum odoratum), opojno puni nozdrve. Đole se već negde udaljio. Tišina je potpuna, gluva, iako se nisam izgubio imam osećaj da sam na kraju sveta, sitan i beznačajan. Slikam na uspravnom umirućem stablu smreke čehastu bukovaču (P. dryinus). Nisam je do sada nalazio na četinarima. U korpi mi neke zanimljive gljive, za mene nove. Đole bere lisičarke i ponekog vrganja. Znao sam da tresava neće izdati gljivare, sutra rano idemo dole u bukvu.
|
Nisam se baš nagledao ove gljive u šumi, Tricholoma imbricatum.
|
|
Loše sam spavao te noći, prevrćem se, buljim u kosu tavanicu. Napolju mesec, veliki, najveći, nebo vedro, tišina nestvarna. Mesec skoro da blješti, imam osećaj da sviće, a duboka je noć. Konačno dođe i to svitanje, doručak, oprema, cokule, korpa, štap, idemo u bukvu. Silazimo nekih stotinak metara nadmorske visine u pojas čiste bukve. Bukva, najlepša šuma za šetnju, čista stelja pod visokim svodovima, glatka stabla, potoci i vodopadi. Na žalost, skoriji mrazevi su ošamutili stabla, koja su uveliko počela da bacaju lišće. U šumi, ničeg nalik na gljivu nema, nešto starih ježevica i usmrdelih srnećih nogu (A.pes-caprae). Bilo kako bilo, kroz šumu se penjemo naviše. Ubrzo nailazimo na pojas retkih belih borova i livada. Vreme je i dalje toplo, mada sve više vetrovito. Među busenima trave primećujem, veliku vlažnicu (Hygrocybe punicea), jedna, dve, deset, pedeset. Livada je premrežena ovim prelepim stvorenjem. Ovako krupne vlažnice nikada nisam video, šešir ima preko 10 cm u prečniku. Tamno crveno, crveno, narandžasto, žuto, izgled i boja plodnih tela ostavlja bez reči. Škljocam nemilice, isprazniće mi se baterija. Oko belih borova puno sitnoljuskave vitezovke (T.imbricatum). Iako je ovde očigledno česta, ovo je tek druga prilika kako vidim ovu gljivu u prirodi. Tu su u blizini i velike gljivice (čuj, velike gljivice), Laccaria proxima. Po njihovom broju, takođe se čini da ovde nisu retke, livada iz snova. Teren se uzdiže preko retkih stabala bukve. Da li u šumi ili na čistini, za bukvu smo zakasnili, pusta je. Moramo da siđemo, vreme je ručku, a posle plan za popodne.
|
Obično mislimo da su to sitne gljve, ova nije, Laccaria proxima.
|
|
Na putu do baze svraćamo na veliku čistinu sa retkim masivnim smrekama. Na ovoj livadi sam uvek nalazio sjajne primerke planinskih preslica (A.spadicea, A.submembranacea) ali i nekih drugih gljiva, koje sam nalazio samo na ovom mestu. Oštrim oko po livadi, krupnije gljive su bukvalno rasturene kišom, valjda su sitnije i mlađe bolje prošle. Uočavam desetak sitnijih plodnih tela. Gljive su poput poljarica sa upadljivo peckastim šeširom i drškom, listići su debeli, retki, beli. Posle skoro dvadeset godina gljivarenja, sve teže širim listu identifikovanih gljiva. Kada ih u sezoni bude četiri-pet, smatram je uspešnom. Nađena gljiva je upravo bila jedna od njih, peckasta puževača (Hygrophorus pustulatus). Prekidamo obilazak jer je dublje u šumi, neizbežna ostruga prekrila stelju i očigledno za duže vreme proterala gljive. Idemo na ručak.
|
Ne mogu da se setim koja je lepša gljiva od ove, Hygrocybe punicea.
|
|
Dok se u šerpi krčkaju, tri vrste gljiva, jaja i dimljena potrbušina (u planini bih pojeo masnu krparu, a ovo baš miriše), kujemo plan za obilazak sledećeg terena. Pošto ovaj kraj prilično dobro poznajem, predlažem Đoletu severnu stranu brda obraslu smrekom. Ručamo, pričamo i eto nas već na stazi, noge još nekako drže. Teren se sve okomitije spušta, na livadi velika poljarica (C.pratensis). Dok nisam prohodao ovim krajevima mislio sam da je to veoma retka gljiva. Stižemo do prvih smreka. Oko velikih niskih krošnji obilje koprenki, male, velike, u svim bojama i veličinama. Fotografišem mlada plodna tela u vidu zvona (C.croceus). U hrastu koprenki ima, čini se da ih u bukvi ima više ali šta ih ima u četinarima, pravi vatromet.
|
Po prvi put se srećemo, Hygrophorus pustulatus.
|
|
Među poleglom, polusuvom travom brojne vlažnice, krvavo crvene, žute, oker-zelenkaste. Zanimljivo, rujnica je malo. Ove smrekove (L.deterrimus) i nisu baš nekog kvaliteta. Uopšte, sve što više poznajem gljive, sve ih manje jedem. Čini mi se da ređe konzumiranje gljiva od svakog tog događaja napravi praznik. Zeke, koje su ovde pretežno letnje gljive, sada su proređene. Ima ih ali znatno manje vrsta. Sada je carstvo koprenki, vlažnica, poljarica. Sišli smo gotovo do kanjona, mora se nazad. Posvuda muhare, stare, rastočene, mlade u snazi, tek napupele (na planini njihovo vreme je uvek).
|
Od brojnih koprenki izdvajam i ovu, Cortinarius croceus.
|
|
Evo nas ponovo u bazi. Umorni brzo ležemo. Opet ne spavam. Nekakav olujni vetar najavljuje promenu vremena. Gluva tišina od prethodne noći postaje urlikanje. Ubrzo se sve utiša i poče kiša, čekam svanuće u polusnu. Osvanu dan za odlazak i poslednji izlet. Idemo nizbrdo glavnim šumskim putem. U daljini grmi, navlače se oblaci. Prolazimo prilično sumornim krajem. Nekada gusta smrekova šuma sada je polje panjeva. Da budem iskren ne od uobičajene seče, već od uklanjanja već suvih i beživotnih stabala. Posvuda u Srbiji smreka pati, suša, potkornjak, zagađenje, seča. Tužno je gledati ogolele padine, do pre neku godinu ponosne smreke. Put se spušta u serpentinama. Ulazimo u prvu živu šumu. Od noćašnje kiše sve je mokro, stelja, granje, sa krošnji kaplje voda. Šuma je nekako prazna, samo povremeno snopovi malog buzdovana (Clavariadelphus ligula). Više puta sam bio u ovoj šumi, ipak prvi put ga srećem. Neka plodna tela su pravilne batine, druga pak prilično deformisana i naborana. Grmljavina je sve bliža, kiša ponovo počinje. Predlažem Đoletu da se vratimo. Ne plašim se kiše u šumi ali groma.
|
Raste u velikim gomilama, Clavariadelphus ligula.
|
Kiša i loše vreme nam je skratilo treći gljivarski dan. Pakujemo stvari, napuštamo bazu. Putem, u pojasu bukve, tockovi gaze debeo tepih odbačenog lišća. Sinoćni vetar je ubrzao mrtvilo, put skoro i da se ne vidi. Stvarno šteta što je mraz pokosio bukvu. Silazimo u dolinu reke Moravice. Kola su sišla, da li smo mi? Za sebe nisam siguran. |
|
|
